Lala je svuda cvet, a samo u Banatu je i cvet i čovek. Odvajkada su Banaćani lale, a mi smo potražili odgovore zašto je to tako. Lala je reč turskog porekla i znači domaćin, gazda.Postoji mnogo priča, mitova i legendi o tome za što su Lale, lale.
-Jedna od njih potiče iz vremena kada su Turci bili deo ovih prostora od sredine 16. do prvih decenija 18. veka obilazeći gazdačke kuće, a ne znajući imena vlasnika, sve su zvali Lalo. Tako je ostalo da su Banaćani Lale – rekla je Slavica Gajić, etnolog.
Priča je i da su Mađari i Nemci kada su dolazili u Banat doneli sa sobom motiv lale, a tu je i mit da su naši ljudi odlazili kao šegrti u Evropu i kada su se vraćali, kao suvenire donosili su lale. Profesor u penziji Dragoljub Badrljica, poznavaoc istorije, ističe da bolji poznavaoci od njega kažu da su Lale naši preci koji su kao vojnici u Habsburškoj monarhiji pod vođstvom Marije Terezije ostavili tragove boreći se za monarhiju, ali i za svoje povlastice i privilegije. U želji da im se oduži carica je napravila smotru na kojoj su bili Sremci i Bačvani, a Banaćani nisu uspeli da stignu na vreme.Kada je dodela ordenja bila pri kraju pristigli su i Banaćani.
-Jedan naš Lala Kristijan Nađ u knjizi “Zemlja od blata, krvi, znoja i snova” opisao je baš taj događaj. On kaže da je Marija Terezija da bi se odužila za herojstvo, Banaćanima dala najveći orden, od zlata izvezenu maramu na kojima su bili ukrasi od zlata u obliku lale. Tako je lala postala simbol dostojanstva – saznajemo od Dragoljuba Badrljice.
Što se tiče etnološkog aspekta Vera Milutinović je u svojoj knjizi “Ornametisani sanduci u Vojvodini” pisala dosta o ovoj tematici. Na dozidnicama, ukrasnim tanjirima, miljeima, čaršavima, prekrivačima uvek je bio prisutan ovaj cvet.
-Sačuvan je veliki broj predmeta: pokućstva, nameštaja, delova narodne nošnje na kojima je motiv lala. Od nameštaja to su sanduci za devojačku spremu na kojima su naslikani cvetovi lale. Lala je svojevremeno bila skupocen cvet, veoma vredan. Kraljica Marija Terezija najviše je volela ovaj cvet i nosila ga je na zlatnom lancu u vidu priveska. Tako su i Banaćini želeli da ga imaju na delovima svog nameštaja, a možda i da na taj način osete deo skupcenog i vrednog. U Narodnom muzeju imamo jedan sto ili astal iz Mokrina iz 1846. godine na kome su u sva četiri ugla namalane lale – istakla je Slavica Gajić.
Na muškoj, tada odeći, a danas narodnoj nošnji, vez u obliku lale je bio obavezan detalj iznad džepa. Sa druge strane na ženskoj nošnji vezeno je klasje žita.
Za Lale kažu da su tromi i niski ljudi, što je povezano sa ravnicom, tromošću i sporošću koja ih okružuje. Lale ili Banaćini oduvek su bili ljubazni i gostoprimljivi. Lalanje i tepanje uz otegnut govor karakterističan je za ovo podnevlje i zadržalo se i dan danas .