Kikinđani su gromoglasnim aplauzom dočekali Arnoa Gujona, koji je u naš grad došao kako bi u Kulturnom centru predstavio knjigu „Svi moji putevi vode ka Srbiji“.
Delo govori o životu Srba na Kosovu i Metohiji i humanitarnim misijama Gujona i njegove organizacije „Solidarnost za Kosovo“, kao i o tome šta ga je podstaklo da dođe u našu zemlju:
-Došao sam prvi put nakon antisrpskih pogroma na Kosovu i Metohiji 2004. godine. Tada smo moj brat i ja gledali te strahovite prizore na televiziji i imali želju da učinimo nešto po tom pitanju, konkretno i pozitivno, da se ne zadovoljavamo pukim rečima. Došli smo na ideju da organizujemo kombi humanitarne pomoći i vodili smo ga do Kosovske Mitrovice, bez poznavanja, jezika, zemlje. Kad smo upoznali Srbe na Kosovu i Metohiji znali smo da ćemo da nastavimo, jer oni računaju na nas. Mi ne možemo da promenimo celokupnu situaciju, ali možemo da utičemo na nju. Zato smo tu i posle 14 godina i nastavljamo dalje.
Na Gujona negativna propaganda medija o Srbiji nije mogla da utiče, budući da je odrastao u porodici u kojoj se neguju tradiciolna prijateljstva:
-Ako sam i imao predrasude o Srbima, onda su one bile samo pozitivne. U porodici smo negovali francusko-srpsko prijateljstvo i gledali smo na dešavanja u bivšoj Jugoslaviji iz nekog drugog ugla, a ne iz pristrasnog medijskog. Znali smo da nije sve crno i belo kako nam je predstavljeno i solidarisali smo se sa srpskim narodnom kada je preživljavao teške trenutke.
Za 14 godina koliko se bavi humanitarnim radom, Gujon je doživeo mnogo emotivnih momenata koji su opisani i u knjizi. Evo koje je izdvojio:
-To je susret sa decom, koji se odigrao u zabačenim selima na severu Kosova. Ta deca nisu imala ništa, a mi smo im doneli skromnu pomoć, nekoliko lopti i lutaka. Za njih je to bilo sve, kao da smo im doneli najsavremenije igračke i poklonili im nešto veoma vredno. Njima je to bio jedini poklon koji su dobili u životu. Njihova lica su se pretvorila u jedan veliki osmeh, koji nikad neću zaboraviti.
Za Gujona je dolazak u Srbiju bio i sudbonosan, budući da je ovde upoznao i suprugu Ivanu:
-Ona je Srpkinja poreklom, rođena u Francuskoj, a upoznali smo se kod Malog Zvornika kada je bila u poseti porodici, a ja sam tamo radio kao inženjer. Moj put je išao od Francuske prema Srbiji, a njen od Srbije prema Francuskoj, pa smo se našli u jednoj tački.
Gujon kroz promocije knjiga sada upoznaje i druge delove naše zemlje. Humanitarnu misiju nastavlja u nadi da će za koju godinu o vremenu krize govoriti kao o prošlosti, a da će neki novi memoari biti ispunjeniji lepšim slikama.
