Muka porodice Tunić se nastavlja

Negativan učinak obilnih padavina osećaju svi kojima su kuće dotrajale ili im je krov oštećen. Veri Tunić, koja brine o dvoje maloletne dece požar je odneo veći deo krova i pomoćne prostorije. Do sada se apelu za pomoć odazvala samo fabrika “Toza Marković” i jedna kikindska gvožđara. Sve ostale obećane donacije su izostale, niko im se više ne obraća, a zima dolazi, čekali je ili ne.

U ulici Braće Lakovića, bliže kraju nego centru grada, smeštena je kuća koja je do sada beležila puno tuge. Skromna četvoročlana porodica, roditelji i dvoje male dece imali su krov nad glavom do 2011. kada su roditelji poginuli u saobraćajnom udesu. Nakon teške tragedije, u kojoj je izgubila ćerku i zeta, o deci brigu preuzima baka Vera Tunić. Živeći od socijalne pomoći, ova tročlana porodica nekako je uspevala da sklopi kraj s krajem, da bi ih još jedna nevolja dočekala nespremne.

 

 

Najmlađi član, desetogodišnji Davor je zanesen igrom izazvao požar, koji se rasplamsao i odneo pola stambenog objekta. Krov je potpuno izgoreo, a taj deo pomoćnih prostorija postao je zgarište. Strah i kajanje uvukli su se u misli ovog dečaka, koji je za jedan dan ostario.

-Strah me za baku i njeno zdravlje, jako kašlje..

 

Stanje svih prostorija u početku je možda i moglo da se delimično popravi, ali kako su dani prolazili, vlaga se ubrzano proširila i zahvatila plafone od štukatura, koji se nalaze u celoj kući. Struje nemaju, sede pod svetlošću sveće. Snalaze se za kuvanje, a o frižideru i mašini za pranje veše se ni ne govori, pošto je vlaga načela i instalaciju, pa se boje strujnog udara. Plafon se u dečjoj sobi najviše obrušava.

U kuću se uvukao težak miris vlage i truleži pa su prozori otvoreni i noću i danju. To ipak ne pomaže pedeset sedmogodišnjoj baka Veri Tunić se bori i sa sve više izraženim napadima astme. Tužnog i umornog pogleda, Vera sve više gubi nadu:

-Nema od nikog, jedino Toza je izašla u susret sa građom. Od drugog, ništa. Jedna gvožđara je dala klinove, toliko su mogli. Ja opet kažem, bar nešto. Meni novac nije potreban, meni treba materijal: daske, pesak, kreč, zna se šta je sve stradalo u požaru. Ja kažem ono što jeste. Voda, kojom je gašen požar, prva je ušla u zdrav deo kuće. Nakon toga,  kiše. Nismo mogli odmah da reagujemo, nema se sredstava. Kad ti nemaš para, da se odmah radi. Ne možeš ti očekivati da ti neko radi gladan i žedan. Ono malo para što sam imala..Neki su došli da rade ali samo uz  dnevnicu. .Pripremala sam i nisam gledala koliko dajem. Otišle su pare ostavljene za ogrev, za dečje knjige. Sad moram ponovo..Ove kiše su me dotukle. Ja se izvinjavam, osećam bes i sve osećam!  Plafon samo što ne padne. Svesna sam da ide zima i ko zna kako ću i šta ću. Još ćemo lepiti i mi kartone, na kraj krajeva…

Sa pomoćnih prostorija koje su izgorele nedavno je plafon potpuno pao, ali je vlaga nastavila da zahvata celu kuću, što tek predstavlja pravi problem. Sa građevinskog stanovišta potrebno je dosta materijala, pesak, šljunak, cigla, armatura, elementi. Ipak, osim građevinskih radova, ovoj maloj, skromnoj porodici potrebni su ljudi otvorenog srca koji će želeti bez nadoknade za se udruže i ovo leto pomognu bez nadoknade da se kuća osposobi za život. Pred Kikindom je težak zadataka, ali ne i neostvarljiv za Kikinđane koji su do sada toliko puta pomogli i koji će znati da Veri vrate veru u ljude i ljudsku humanost.