U prostorijama Dečijeg odeljenja Narodne biblioteke „Jovan Popović“ upriličeno je književno veče na kojem je govorio Darko Tuševljaković. Mnogo tema je pokrenuto, a fokus je bio na romanu „Jaz“, koji govori o vremenu iza nas, čije posledice i dalje osećamo.
-Roman je podeljen u dve celine. Jedna govori o ljudima koji su odrastali tih devedesetih, što je donekle i autobiografska stvar, jer i sam pripadam generacijama koje su tih godina studirale ili išle u srednju školu, dakle formativne godine su u pitanju. Drugi deo romana govori o njihovim roditeljima, koji su isti vremenski period morali doživeti na drugačiji način. Za njih se jedna epoha završavala, pa se postavljalo pitanje kako se ko snašao u tim godinama, jer to nisu mladi ljudi koji se tek formiraju u turbulentnom vremenu. To vreme ih je zateklo u zrelim godinama, kada čovek ne očekuje da će mu se takva tumbanja desiti u životu, ali su se ipak desila.
Za ovaj roman Tuševljaković je pre pola godine dobio i Evropsku nagradu za književnost. Naš sagovornik iskreno je govorio o tome koliko su nagrade važne za svakog umetnika:
-Svi će vam reći da je ona veliki podstrek i da mnogo znači. To nisu prazne reči i sve jeste tako. Kod ove nagrade je specifično što nudi priliku knjizi da zaživi i van našeg govornog područja, van okvira zemlje, jezika i nacije. Ako ništa drugo, iz znatiželje želim da vidim svoj tekst na nekom drugom jeziku. Čak me i više zanima da vidim na jeziku koji ne razumem. Ona jeste priznanje u okviru zemlje, jer žiri koji dodeljuje nagradu je naš nacionalni. Videćemo kakav će biti njen međunarodni život. Radujem se naslovnicama na kojima piše „Jaz“ nekom rečju koju ne poznajem i tek ću da je naučim.
Život našeg sagovornika nakon dobitka nagrade nije se mnogo promenio.
-Moj život kao autora u prvih mesec, dva bio je drugačiji, jer sam imao manje vremena da pišem. Pažnja medija je zaista postojala u tom periodu, što skraćuje prostor za bilo šta drugo, pa sam zapravo manje pisao. Polako se ta pažnja izliže, što je i normalno. Pisao sam kraće stvari i završavao započete priče. Sad me već „svrbe prsti“ i želim da se posvetim novom romanu. 
Ipak, Tuševljaković je nedavno objavio i zbirku priča, o kojoj se takođe govorilo na književnoj večeri.
-Zbirka se zove „Naknadne istine“, što nije naslov ni jedne priče iz knjige, ali jeste nota koja ih na neki način vezuje. Ne tematski koliko po osećanju koje ostaje kada se one pročitaju. Ono ima veze sa tim da je svaka priča na neki način naknadna istina. Sva priča se bavi prošlošću, baš kao i likovi. Samim tim što ponovo „žvaću“ stari materijal, dobijaju nove uvide, koji nisu uvek pametniji, ali često budu drugačiji od onih koji su imali dada su se stvari konkretno dešavale.
Naš sagovornik od 2002. godine objavljuje duža i kraća prozna dela u domaćim i regionalnim časopisima i antologijama. U emisiji „Riznica“, koja će biti prikazana u subotu, 18. novembra u 11 sati, moći ćete da pogledate širi izveštaj sa ove književne večeri.