Javnim časom obeležen Dan sećanja na žrtve Holokausta

Maturanti kikindske Gimnazije slušali su predavanja o stradanju dece u Drugom svetskom ratu. Ovu tribinu ogranizovao je kikindski odbor udruženja Srpski ratni veterani, povodom 22. aprila, Dana sećanja na žrtve Holokausta.

Tog 22. aprila grupa zatočenika u Jasenovcu izvršila je proboj. Obeležavamo stradanje svih žrtava: Srba, Jevreja, Roma i ostalih ljudi, koji su u nehumanim uslovima ubijani od strane fašističkih i nacističkih vlasti, kaže Radovan Momčilov, predsednik IO Srpski ratni veterani Kikinda.

U okviru obeležavanja ovog datuma, mladi Kikinđani mogli su da čuju priče o životu i tragedijama, koji su se dešavali na teritoriji cele države. Najveći logor bio je Jasenovac, gde je bio i Milinko Čekić, počasni predsednik Udruženja logoraša logora NDH – Jasenovac. On je jedan od retkih živih svedoka tih surovih događaja:

-Mnogi dovode u pitanje može li se dete od 5 i po godina sećati bilo čega. Moja sećanja su nekad sveža kao da su se juče desila. Jedan deo vidim kao na slajdovima, u slikama. Dovoljno je reći da i danas čujem glasove, zavijanja nemačkih aviona, bombardovanja i vidim slike raskomadanih tela. Vidim Jasenovac, kao jednu poljanu, u kojoj je jednog dana bilo mnogo ljudi, kojih sutradan već nema.

Milinko je maturantima ispričao i kako je njegova porodica živela pre, a kako posle Drugog svetskog rata. U Jasenovac se, nakon oslobođenja, vratio mnogo godina kasnije, kada je to mesto postalo samo izvor sećanja na neka surova vremena.

Zaboravljanje ovakvih događaja nedopustivo je kako za društvo, tako i za istoriju kao nauku. Istoričarka Jasmina Tutunović Trifunov, kustos Muzeja žrtava genocida podsetila je da je tragična sudbina zadesila i preživele, pogotovo decu, koja su uglavnom ostali siročad:

-Oni su ostajali sami. Od velikih zadružnih porodica, u kojima je bilo preko 20 dece, preživelo bi samo jedno. Oni su posle živeli u domovima i njihov život nikad više nije bio isti kao pre.

Ova deca nisu imala nikakvu socijalnu apanažu i ceo život su nosili obeležje. Zbog svega navedenog važno je podsećati mlade generacije na stvarne priče, kako se ovakvi događaji ne bi nikada zaboravili i ponovili.