Juče je navršeno punih 19 godina od kako su u blizini Đakovice poginula trojica pripadnika posebne policijske jedinice Kikinde. Kolege i prijatelji poginulih nisu zaboravili ovaj dan.
Taj 16.april 1999.godine bio je naizgled uobičajan na ratištu u okolini Đakovice. Naše jedinice kretale su se šumom i naišle na neprijatelje. Suočili su se. Počele su da padaju bombe i u unakrsnoj borbi poginula su trojica pripadnika posebne policijske jedinice Kikinde. Život je izgubio Goran Sandić iz Kikinde , Bunić Jelenko iz Ruskog Sela i Željko Raužan iz Kanjiže, pripradnici trećeg voda.
Božo Štrbac bio je izviđač jedinice. Izvlačio je svoje ranjene i poginule saborce.
– Učestvovali smo u akciji razbijanja šiptarsko terotističkih bandi i naleteli smo po nekoj našoj pretpostavci na Mudžahedine s kojima smo se borili prsa u prsa, to je bio razmak od dva, tri metra. Prošlo je 19 godina, traume još uvek traju. Taj film mi se u glavi non stop ponavlja.
Sugrađanin Predrag Veličkov tog dana teško je ranjen. Tada dvadesetosmogodišnjak gledao je smrti pravo u oči. 
– Bilo je oko podne, bili smo na položaju, presekli su nam kolonu pucnji iz šume, nismo ih videli. Trojica su mi se približila, pucali smo jedni na druge, ranjen sam. Dugo smo bili na tim prostorima, svakodnevno su bili pucnji ali uvek iz zasede, ili iz daljine, ovo je sad bilo žešće jer su došli veoma blizu. Verovatno smo bili blizu njihovog skrovišta. Prvo je pala bomba, bilo je dima, svega. I danas razmišljam o tome. Zato i održavamo sve ovo. Da se ne zaboravi i taj dan i kolege koje su stradale.
I nakon ranjavanja Veličkov je bio svestan svega što se oko njega dešava. Poginulih prijatelja pored kojih leži, njihovih mladih života prekinutih u jednom dahu. Porodica koje su za sobom ostavili. I danas je ovo često tema njegovih razmišljanja. I njegovih kolega. Zato se svake godine na taj datum održava parastos poginulima u prkos zaboravu.